Vizuelni trop kao kognitivna kategorija

Trop je jedna od osnovnih kategorija retorike, koja označava prenos značenja u cilju pojačavanja izražajnosti. Vizuelni trop, analogno tome, ne predstavlja samo sredstvo vizualizacije, već način konceptualizacije stvarnosti. U okviru grafičkog dizajna, tropološko mišljenje formira ne samo formu, već i strukturu interakcije između objekta, posmatrača i konteksta.

Savremena istraživanja u oblasti vizuelne retorike (na primer, McCoy, 1995; Lupton, 2004) naglašavaju da dizajnerski proces podrazumeva ne samo estetsko, već i semiotičko upravljanje znacima. Na taj način, trop postaje operativna jedinica vizuelnog mišljenja, koja omogućava metaforičko kodiranje informacija.

Klasicizam kao tehnološka utopija

Klasicizam kao tehnološka utopija podrazumeva predstavljanje vizuelne forme kao sredstva racionalizacije, standardizacije i emocionalne neutralnosti. Njegova izražajna sredstva — jednostavnost, belo prazno mesto, centriranje, simetrija, geometrijska struktura, repetitivnost — funkcionišu kao vizuelni tropi univerzalnosti i uređenosti. U digitalnom okruženju ovi tropi dobijaju novo značenje: minimalizam postaje ne samo stil, već i alat za kreiranje "prirodnog" interfejsa koji ne ometa korisnika u interakciji sa sadržajem.

Belo prazno mesto, na primer, u ovoj paradigmi nije samo vizuelni trik, već sinegdoha tišine, jasnoće, čistote. Centriranje i simetrija — vizuelne metafore balansa i stabilnosti. Umerenost boja — aluzija na poverenje, uzdržanost, kontrolu. U tom kontekstu, dizajn se ne pojavljuje kao ornament (kako je govorio A. Loos), već kao vizuelni režim značenja, koji obezbeđuje transparentnost komunikacije.

Proizvodne stranice, reklamni materijali i ambalaža konstruisani su prema principima koji potiču iz modernističkih, pa čak i antičkih estetskih kanona: stroga mreža, modularnost, striktan odnos prema proporcijama, izbacivanje dekorativnih elemenata. Ovakav vizuelni pristup može se tumačiti kao "digitalna renesansa" — pokušaj izgradnje univerzalnog jezika tehnološkog humanizma.

Savremene prakse neoklasicizma

Savremene prakse neoklasicizma pojavljuju se početkom 2020-ih u kontekstu globalnog vizuelnog preispitivanja identiteta velikih kompanija. Takozvana "velika sedmorka" (Big Tech) i FAANG-kompanije (Facebook, Apple, Amazon, Netflix, Google) pokreću talas redizajna, usmeren na obnavljanje vizuelnog poverenja, naročito nakon pandemije i u svetlu krize poverenja u digitalne korporacije.

Redizajn logotipa, tipografije i korporativnih boja brendova kao što su Intel (2020), Warner Bros (2023), Instagram (2022), Spotify (2022), YouTube Music (2020), Uber (2018/2021), Microsoft (2020), pokazuje strateški pokret ka vizuelnom pojednostavljivanju, standardizaciji i uklanjanju afektivnih efekata. Ove strategije se oslanjaju na trop retro-klasicizma:

• Metafora povratka autentičnom: odricanje od prekomerne dekorativnosti i povratak jednostavnim, razumljivim formama tumači se kao čin "pročišćenja" brenda.
  
• Metonimija strukture kroz pismo i boju: tipografija i paleta boja postaju sredstva za predstavljanje ideološkog pravca brenda — kroz oblik slova označava se pouzdanost, stabilnost, tehnološka zrelost.
  
• Aluzija na kulturni kapital prošlosti: mnogi redizajni sadrže elemente koji podsećaju na ranije verzije identiteta, stvarajući vizuelni kontinuitet (npr. restauracija starih logotipa Burger King, Peugeot, NASA Meatball).
  

Ovakvo vizuelno ponašanje može se posmatrati kao reakcija na postmoderni vizuelni višak i fleksibilnost 2010-ih. Za razliku od doba vizuelne buke i eksperimenta, dvadesete godine XXI veka grade sliku nove stabilnosti. Neoklasicizam u grafičkom dizajnu funkcioniše ne kao nostalgija, već kao vizuelni odgovor na krizu poverenja i prekomernost znakova. On pretvara dizajn u sredstvo upravljanja reputacijom, alat institucionalne etike i digitalne etiketnosti.

Dakle, savremeni neoklasicizam nije puko vraćanje u prošlost. To je retorička strategija koja koristi trope reda kako bi potvrdila nove oblike legitimnosti i značaja vizuelnog jezika u eri algoritamske ekonomije i digitalne transparentnosti.

Dekadansa: tropologija viška i fragmentacije

Dekadansa kao estetska kategorija označava ne samo propadanje, već i višak, bolesnu osetljivost, igru sa smrću forme. U grafičkom dizajnu ta postavka se ogleda u strategijama namerne preopterećenosti, iskrivljenja, citatnosti, vizuelne buke. Vizuelni jezik dekadanse odlikuje se ne celinom, već fragmentom, ne redom, već haosom, ne jasnoćom, već dvosmislenošću. To je neka vrsta estetike iscrpljenosti — ne samo vizuelne, već i značenjske.

Ova strategija nije samo reakcija na klasičnu normu, već odražava širi sociokulturni pejzaž u kome dizajn odbija da bude glas istine i postaje polje interpretacija. Dekadentna grafika ne svedoči o padu vizuelnog jezika, već o njegovoj prezasićenosti — tački u kojoj jezik gubi svoju denotativnu funkciju i počinje da služi čistom afektivnom delovanju.

• Metafora kao iskrivljenje: Radovi Dejvida Karsona (Ray Gun) koriste metaforu kao sredstvo prekida između znaka i značenja. Dekonstrukcija teksta pretvara slova u ekspresivnu vizuelnu buku. To nije samo kršenje pravila, već trop gubitka: forma govori o krahu sadržaja.
  
• Sinekdoha greške: Glitch-art predstavlja sinegdohu tehnološke entropije. Greška postaje značajni fragment koji ukazuje na širi kulturni kontekst — istrošenost sistema.
  
• Aluzija na krah: Korišćenje retro elemenata, VHS estetike, neonskih paleta — trop istorijske smrti. Postmemorija (Hirsch, 2008) označava nostalgiju bez živog iskustva.

U ovom smislu, vizuelni trop postaje arheologija gubitaka.

Postinternet i estetika simulakruma

Dizajnerske prakse u digitalnom okruženju (Pinterest, Instagram, Behance) koriste trope simulakruma i simulacije (po Bodrijaru). Citatnost, ironija, višak, kvaziprofesionalizam stvaraju vizuelni jezik bez dubine, ali bogat aluzijama. Simbol više ne upućuje na objekat, već na drugi simbol. Tropa postaje sredstvo fluktuacije značenja.

Takođe, estetika postinterneta koristi sinegdohu fragmenta: skrinšotove, ispražnjene interfejse, lomljene mreže, fragmentisanu tipografiju. Vizuelni trop gubi transcendenciju i postaje svakodnevan, slučajan artefakt digitalnog života.

Dekadansa u generativnim vizuelnim sistemima

Razvojem generativnih AI sistema (Midjourney, DALL·E, RunwayML), vizuelni trop postaje tehnološki reproduktivan. Simulacija metafore bez subjektivne namere stvara fenomen gubitka intencionalnosti. AI slike nisu poruke, već kulturni simptomi. One prikazuju trop ispražnjenosti — kada slika postoji van konteksta, autora i vremena.

Ovi tropi nisu rezultat autorskog zamisla, već statističkih veza. Tako vizuelni trop postaje kvazimatematički fenomen: forma bez značenja, ali sa spoljašnjom koherentnošću. To je nova faza vizuelne dekadanse — forma nakon smrti sadržaja.

Paradoksalno, takve slike izazivaju jak afektivni efekat. Njihov sintaks je poznat, ali semantika prazna. To su vizuelni zombiji — estetski živi, semantički mrtvi. Dizajn XXI veka ulazi u zonu estetskog nekropolisa — prostora u kojem vizuelni jezik postoji kao spomenik samom sebi.

_{Bibliografija (skraćena):}

_{Eco, U. Semiotics and the Philosophy of Language. Indiana University Press, 1986.}

_{Lupton, E. Thinking with Type*. Princeton Architectural Press, 2004.}

_{McCoy, K. "Typography as Discourse". Visible Language*, 29(3), 1995.}

_{Manovich, L. *Software Takes Command*. Bloomsbury Academic, 2013.}

_{Carson, D. The End of Print*. Chronicle Books, 1995.}

_{Hirsch, M. "The Generation of Postmemory". Poetics Today, 2008.}

_{Baudrillard, J. Simulacres et Simulation. Galilée, 1981.}

_{Poynor, R. No More Rules: Graphic Design and Postmodernism. Yale University Press, 2003.}

_{Baines, P., Dixon, C. Signs: Lettering in the Environment. Laurence King, 2003.}

Beograd, januar 2025.